O plastifikaciji

Šta je plastifikacija?

Plastifikacija je tehnika površinske obrade u kojoj se na površinu nanosi praškasta boja, bez upotrebe rastvarača. Ova boja se topi i stvara dekorativni i zaštitni sloj. U pitanju je 100% čvrsta smeša koja se sastoji od termoreaktivnih smola, pigmenta, punila i aditiva.

Ova tehnologija, koja ne sadrži rastvarače, razvijena je 1953. godine u Nemačkoj od strane Erwina Gemmera i prvobitno je korišćena kao bezbednija i ekološki prihvatljivija alternativa tradicionalnim tečnim bojama. U Turskoj se koristi od 1980-ih godina.

Plastifikacija se danas koristi u mnogim industrijama:

• metalna industrija
• aluminijumski profili u građevinarstvu
• automobilska industrija
• električni i kućni aparati
• nameštaj od metala
• proizvodi od MDF-a
• dekorativni elementi

Vrste plastifikacije prema hemijskom sastavu

Epoksidne boje

Sastoje se od epoksidnih smola i očvršćivača. Pružaju odličnu hemijsku otpornost i lepljenje za podlogu. Koriste se uglavnom za unutrašnju upotrebu, jer imaju slabu otpornost na UV zračenje i vremenske uslove. Takođe se koriste kao osnovni (primer) sloj ispod poliester boja.

Epoksi-poliesterske (hibridne) boje

Kombinuju prednosti epoksida i poliestera. Obezbeđuju bolju otpornost na svetlost i toplotu u poređenju sa čistim epoksidima. Najčešće se koriste kod proizvoda za unutrašnju primenu:

• kućni aparati
• metalni nameštaj
• bolnička i laboratorijska oprema
• grejna tela i slični proizvodi

Poliester boje

Odlična otpornost na UV zračenje i vremenske uslove, zbog čega su idealne za spoljnu upotrebu. Postoje dve glavne vrste:

• TGIC (triglicidil izocijanurat)
• Primid (TGIC-free)

Poliester boje su najčešće korišćene kod aluminijuma, čelika i galvanizovanih površina u građevinarstvu i arhitekturi.

Poliuretanske boje

Kombinacija poliester smole i izocijanatnog učvršćivača. Pruža izuzetnu otpornost na abraziju, vlagu i UV zračenje. Koriste se u industrijama gde je potrebna izuzetna mehanička otpornost – npr. automobilska i baštenska oprema.

Akrilne boje

Imaju visok nivo otpornosti na atmosferske uticaje i UV zračenje. Najčešće se koriste u automobilskoj industriji. Zbog njihove osetljivosti na kontaminaciju, proizvode se odvojeno od ostalih tipova boja.

Proizvodnja plastifikata

1. Odmeravanje sirovina prema recepturi
2. Suvo mešanje sastojaka
3. Ekstruzija – smeša se zagreva (100–130°C) i homogenizuje
4. Hlađenje i lomljenje u čips (komadiće)
5. Mlevenje u fini prah
6. Separacija i prosejavanje do željene granulacije
7. Pakovanje

Prednosti plastifikacije

• Ekološki prihvatljiva – ne sadrži rastvarače, nema emisije VOC (isparljivih organskih jedinjenja)
• Zdravstveno bezbedna – nije štetna za kožu
• Nezapaljiva – ne stvara eksplozivnu atmosferu
• Jednostavna za primenu – ne zahteva skupe sigurnosne mere
• Estetski efekti – različiti nivoi sjaja, teksture, specijalni efekti (metalik, mat, reljefni, struktura itd.)

Koraci nanošenja plastifikacije

1. Priprema površine

Neophodna za dobru adheziju i otpornost premaza. Uključuje:

• mehaničko čišćenje
• odmašćivanje
• hemijsku predobradu (fosfatizacija, hromatizacija, bezhromne tehnologije)

2. Nanošenje praha

Dva osnovna metoda:

• Elektrostatsko prskanje (Corona ili Tribo metoda) – najčešća metoda
• Fluidna kupka (Fluidized bed) – za jednostavnije oblike i deblje premaze

3. Pečenje (polimerizacija)

Obavlja se u pećima na temperaturi od 160 do 200°C tokom 10–20 minuta, u zavisnosti od tipa boje i debljine sloja. Cilj je topljenje i umrežavanje čestica u homogen i postojan sloj.

Osobine gotovog premaza

Nakon pravilnog nanošenja i pečenja, premaz ima sledeće karakteristike:

• ravnomerna debljina
• visok sjaj ili duboka mat nijansa
• odlična mehanička otpornost (na udarce, habanje)
• otpornost na vlagu, UV, hemikalije
• estetski kvalitetna površina bez mehurića i prašine

Područja upotrebe